Hepatits C virus - kako se zaštititi

Prilikom pružanja prve pomoći ugroženim osobama, dolazimo u kontakt sa potencijalnim opasnostima i mogućnošću da se zarazimo virusima koji se prenose putem krvi i telesnih tečnosti. Iz tog razloga je važno da preduzmemo sve potrebne mere zaštite kao što su obavezno nošenje rukavica, maski, naočara, ali ukoliko nismo u mogućnosti da se u potpunosti zaštitimo, važno je da svedemo rizik od zaražavanja na minimum.

Prema proceni Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u Srbiji postoji oko 500.000 osoba sa hroničnim virusnim hepatitisom (B i/ili C), a pretpostavlja se da je broj i daleko veći. Hepatitis potiče od reči “hepa” što znači jetra i “itis” što znači zapaljenje. Hepatitis C virus je najčešći uzročnik hroničnog hepatitisa. Svaki hepatitis koji traje duže od 6 meseci se definiše kao hronični. Procenjuje se da oko 3% svetske populacije (170 do 200 miliona ljudi) ima hronični hepatitis C, a da godišnje oboli od 3 do 4 miliona ljudi. Istraživanja navode da se oko 300 ljudi godišnje u Srbiji leči od hepatitisa C, a da se istovremeno otkriva duplo više zaraženih.

Glavni put prenosa infekcije je kontakt sa krvlju i derivatima krvi zaražene osobe, mada je virus dokazan u skoro svim telesnim tečnostima: krvi, pljuvački, spermi, vaginalnom i cervikalnom sekretu, urinu, stolici, ascitesu (tečnost u stomaku), suzama i želudačnoj kiselini.

U rizične grupe spadaju:

• bolesnici koji su primali transfuzije krvi i krvnih derivata pre 1994. godine
• bolesnici na hemodijalizi
• uživaoci psihoaktivnih supstanci koji koriste droge intravenski ili ušmrkavanjem
• bolesnici koji boluju od hemofilije
• zdravstveni radnici koji često dolaze u kontakt sa krvlju i telesnim tečnostima (stomatologija, hirurgija, ginekologija, i dr.)
• osobe koje žive sa osobama obolelim od hepatitisa C
• osobe koje često menjaju seksualne partnere (mada je učestalost prenošenja seksualnim putem mnogo ređa nego što je to slučaj sa hepatitis B virusom, a razlog je taj što postoji manja koncentracija virusa u spermi i vaginalnom sekretu, kao i veća osetljivost virusa na faktore spoljne sredine. Ipak je prenošenje lakše ukoliko postoje ozlede i ranice na koži i sluznicama, pa se savetuje korišćenje kondoma). Rizik prenosa u slučaju stabilnih seksualnih partnera koji nemaju seksualni kontakt sa drugim osobama se procenjuje na jedan u hiljadu godišnje
• deca pozitivnih majki (rizik od prenošenja virusa postoji tokom cele trudnoće, ali se najčešće prenosi tokom samog porođaja, prilikom prolaska ploda kroz porođajni kanal).

Hepatitis C virus se takođe može preneti i putem raznih procedura u kojima se koristi igla: tetoviranje, body piercing, bušenje ušiju, akupunktura, kao i putem raznih ritualnih procedura (bratimljenje, obrezivanje), kao i putem pružanja prve pomoći metodom ‘usta na usta’ (zbog mogućnosti postojanja otvorenih rana u ustima).

U današnje vreme najčešći put prenošenja je intravenskim i nazalnim korišćenjem droga (na primer, ušmrkavanje istom cevčicom - 14% kokainskih ovisnika ima HCV, a da nikad nisu koristili droge intravenozno), tetovažom i body piercing-om. Važno je naglasiti da se virus ne prenosi samo upotrebom zajedničke igle, već i preko pribora, kao što su: špric, posuda u kojoj se topi droga, vata, i dr.

Može se preneti i upotrebom tuđih predmeta za ličnu higijenu (brijači, četkice za zube, pribor za nokte).

U 20 – 50% slučajeva rizik prenošenja infekcije ostaje nepoznat.

Ne postoji dokaz da se virus hepatitisa C prenosi fizičkim kontaktom kao što je rukovanje, grljenje ili ljubljenje, kao ni kijanjem, kašljanjem, deljenjem hrane, vode, pribora za jelo i čaša, sedenjem pored obolele osobe ili kontaktom koji ne podrazumeva kontakt sa krvlju.

Klinička slika:

Inkubacija traje oko 6 do 8 nedelja. Većina pacijenata je bez simptoma i bolest se otkrije slučajno putem rutinskih biohemijskih analiza ili prilikom dobrovoljnog davanja krvi,  dok ostali razvijaju nespecifične simptome: gubitak apetita, malaksalost, slabost, mučnina, povraćanje, dijareja, nespecifične tegobe u gornjim partijama abdomena ili tup, tišteći bol ispod desnog rebarnog luka, može se javiti blago povišena temperatura, bolovi u mišićima i zglobovima, znojenje, kasnije stolica postaje bleda, a mokraća poprima boju tamnog piva. U ovom stadijumu su bolesnici najinfektivniji, a najređe se javljaju lekaru, a i zbog nespecifične kliničke slike bolest se retko otkriva.

Žutica se često ne pojavljuje, ali ako se pojavi, ona je najčešći razlog zbog kojeg se bolesnici javljaju lekaru.

Virus može vremenom dovesti do ciroze (javlja se kod oko 20% bolesnika nakon 20 godina od početka infekcije, zato osobe koje se inficiraju kao mlade imaju veći rizik od ciroze i komplikacija), karcinoma ili otkazivanja jetre.

Biohemijski nalaz:

Povećana vrednost AST i ALT (minimum 10 – 30 puta veće od normalnih vrednosti; često je ALT veći od AST), obično između 6 i 12 nedelje od trenutka infekcije.

Virusološki nalaz:

Detekcijom anti - HCV antitela u serumu se dokazuje preležana ili aktuelna HCV infekcija. Antitela se javljaju oko 8 nedelje od trenutka infekcije.

Biopsija jetre:

 

Služi za potvrdu kliničke dijagnoze, mada se ne koristi rutinski za postavljanje dijagnoze, već za određivanje stadijuma bolesti i ukoliko se razmatra tretman hepatitisa C.

Dijagnoza hroničnog hepatitis C virusa se postavlja na osnovu kliničkih, biohemijskih i virusoloških nalaza, a potvrđuje biopsijom jetre.

Brzina evolucije bolesti zavisi od više faktora. Bolest se brže razvija kod muškaraca, ukoliko je do infekcije došlo posle 40-te godine života, kod bolesnika koji redovno konzumiraju alkohol (smanjuje imunski odgovor organizma i tako olakšava razmnožavanje virusa i istovremeno oštećuje jetru) i kod bolesnika koji imaju pridruženu infekciju hepatitis B virusa i HIV-a.

Prevencija:

• ne uzimajte ništa od pribora lične higijene što bi moglo da sadrži krv druge osobe
• uvek nosite rukavice ukoliko se dodiruje krv drugih osoba
• ukoliko često menjate seksualne partnere, koristiti uvek kondome
• ukoliko koristite drogu intravenski ili nazalno, nemojte sa drugima deliti igle i pribor za ušmrkavanje ili pripremanje droga
• proverite da li se pravilno sterilišu instrumenti kod vašeg stomatologa
• proverite uvek da li za tetoviranje ili body piercing koriste sterilne igle i alate
• ukoliko ste oboleli od hepatitis C infekcije, ne donirajte krv ili krvne derivate
• prilikom pružanja prve pomoći, obratite pažnju najpre na sopstvenu zaštitu – korišćenje rukavica ili tkanina da ne dođete direktno u dodir sa krvlju, korišćenje zaštite za usta kod davanja veštačkog disanja, i dr.

Lečenje:

Šansa izlečenja hepatitisa C delimično zavisi od tipa virusa hepatitisa C (tj. genotipa). Šanse su 40 do 50 % za genotip 1 i 80 %ili više za genotipe 2 i 3.

U terapiji se koristi kombinacija pegilovanog interferona i ribavirina. Uzimaju se u obliku pilula i trajanje tretmana ovom kombinacijom je 48 nedelja za genotip 1 i 24 nedelje za genotip 2 i 3. Ovi lekovi usporavaju ili zaustavljaju oštećenje jetre, a moguće je i potpuno izbacivanje virusa iz organizma.

Tretman hepatitisa C se ne preporučuje svakom zbog potencijalnih rizika koji mogu nastati tokom tretmana, npr. kod već postojeće depresije povećan je rizik od samoubistava, ne preporučuje se tokom trudnoće, povećan je rizik od komplikacija kod osoba sa autoimunim bolestima (reumatoidni artritis, lupus). Pored toga, ukoliko je obolela osoba mlađa od 35 godina, ženskog pola, ne konzumira alkohol i ima minimalno oštećenje jetre ili je nema, razumno je odložiti tretman sve dok fibroza ne napreduje i testovi funkcije jetre postanu abnormalni.

Virus može da se pojavi 6 meseci nakon prestanka terapije. Izlečenje je potpuno ukoliko postoji odsustvo virusa više od 6 meseci posle terapije.

Ne postoji posebna ishrana koja može da ublaži simptome hepatitisa, ali je dobro izbegavati hranu koja opterećuje jetru. Najbolje je da se konzumira zdrava i izbalansirana ishrana. Kafa može da se pije bezbedno. Mogu se uzimati vitamini sa gvožđem. Alkohol i marihuanu  je potrebno potpuno izbaciti.

Svako ko ima hepatitis C infekciju, potrebno je da se vakciniše protiv hepatitis A i B infekcije, ne sme donirati krv ili organe, ne sme dozvoliti drugima da koriste njihovu četkicu za zube i pribor za brijanje, mora dobro pokriti svaku ranicu ili bilo kakvu promenu na koži i uvek prilikom seksualnog odnosa mora koristiti kondom.

Ukoliko posumnjate da ste bili izloženi virusu, a naročito ukoliko posle sumnjive situacije primetite neke od gore navedenih simptoma, TESTIRAJTE SE ODMAH jer rana dijagnoza i lečenje mogu sprečiti oštećenje jetre.

“Tihi ubica” – problemi sa povišenim krvnim pritiskom

Mnogi ljudi ne shvataju dovoljno ozbiljno povišen krvni pritisak, iako je on jedan od vodećih uzročnika invaliditeta ili smrti usled moždanog i srčanog udara, insuficijencije srca ili bubrega i jedno od najčešćih hroničnih oboljenja u svetu i kod nas. Podaci govore da skoro jedna trećina obolelih ljudi ne zna da boluje od povišenog krvnog pritiska, a najveći razlog je što hipertenzija uglavnom ne izaziva bilo kakve simptome sve dok bolest ne uznapreduje. Svega polovina ljudi kod kojih je dijagnostikovana hipertenzija - započinje lečenje.

Međutim, dobra strana kod problema sa povišenim krvnim pritiskom je da se on lako otkriva, može se održavati u normalnim granicama i samim tim se može izbeći invaliditet ili smrt.

Dve glavne metode u lečenju hipertenzije su promena načina života i terapija lekovima.

Da bi se bolje razumela hipertenzija, objasniću ukratko kako radi srce.

Srce radi kao dvostruka pumpa koja pumpa krv u dva pravca - krv siromašna kiseonikom iz desne strane srca odlazi u pluća (tzv. mali krvotok) gde biva iznova obogaćena kiseonikom i vraćena u levu stranu srca, a odatle se krv bogata kiseonikom preko aorte istiskuje u organizam (tzv. veliki krvotok) u sve telesne ćelije i doprema hranljive materije i kiseonik bez kojih organizam ne bi mogao da opstane. Krvni pritisak je sila koja pritiska zidove arterija kada krv prolazi kroz njih sa svakim otkucajem srca. Dakle, u regulaciji krvnog pritiska učestvuju: srce, arterije, bubrezi i centralni nervni sistem.

Arterije su obložene glatkim mišićima koji im omogućavaju da se šire i skupljaju prilikom svakog prolaska krvi. Što su one elastičnije, to je potreban manji otpor pri prolasku krvi, a što su kruće ili suženije, to je potreban veći otpor da bi se savladala prepreka.

Arterije mogu biti oštećene na tri načina:

1. arterioskleroza – otvrdnuće arterija (reč potiče od grčke reči “sklerosis” što znači krut, tvrd) koja se javlja najčešće kod starijih ljudi, a kod mlađih je uzrok nepravilna ishrana i pušenje
2. ateroskleroza – poseban tip arterioskleroze koji označava formiranje plaka što dovodi do suženja lumena krvnog suda i smanjenog dotoka krvi i kiseonika u određene organe (nastaje taloženjem masnih naslaga na unutrašnjim zidovima arterija). Visok krvni pritisak može da ubrza taloženje
3. aneurizma – proširenje dela aorte ili neke arterije (najčešće arterije mozga) koje nastaje kada krvni sud izgubi elastičnost i oslabi. Hipertenzija može da izazove prskanje krvnog suda na mestu proširenja, što može dovesti do smrti.

Bubrezi regulišu količinu natrijuma i vode u organizmu, dok centralni nervni sistem reguliše oslobađanje hormona (epinefrin ili adrenalin) i enzima koji utiču na rad srca, krvnih sudova i bubrega.

Ovo je pojednostavljeno objašnjenje regulacije krvnog pritiska.

Hipertenzija je svaki pritisak u nivou i veći od 140/90 mmHg koji se javlja pri ponovljenim merenjima.

Razlog zbog kojeg se visok krvni pritisak naziva “tihim ubicom” je taj da on često ne izaziva pojavu bilo kakvih simptoma koji bi upozorili na neko oboljenje.

Simptomi koji mogu da ukažu na hipertenziju su: glavobolja (najčešće potiljačna), zujanje u ušima, vrtoglavica, krvarenje iz nosa, osećaj pritiska u grudima, gušenje, brže zamaranje.

Najčešće ugrožene tačke u organizmu su: srce, arterije, mozak, bubrezi i oči.

Međutim, postoje hipertenzivna stanja koja mogu da dovedu do oštećenja najmanje jednog organskog sistema i ona zahtevaju neodložno sniženje krvnog pritiska da ne bi došlo do daljeg propadanja organa. Nastaju naglim, kritičnim povećanjem vrednosti krvnog pritiska iznad 180/110 mmHg (prema nekim autorima donji preko 120 mmHg) koje je praćeno simptomima. Osoba sa normalnim krvnim pritiskom može doživeti hipertenzivnu krizu i pri manjem skoku pritiska u kratkom vremenskom periodu. Klinička slika zavisi od oštećenja koja su se pojavila na nekim od organa, pa simptomi koji ukazuju na hitno stanje su: glavobolja sve jačeg inteziteta, nemir, mentalna zbunjenost, mučnina, povraćanje, poremećaj vida, prolazno trnjenje ili oduzetost ekstremiteta, konvulzije (brzo i uzastopno grčenje i opuštanje telesnih mišića), oštećenje govora, bolovi u grudima, izrazito jak, probadajući bol u grudima ili leđima, pojava krvi u urinu, smanjeno izlučivanje urina i dr.

Ukoliko se javi neki od tih simptoma ili više udruženih simptoma, a izmerili ste povišenu vrednost krvnog pritiska, najbolje je odmah pozvati Hitnu medicinsku pomoć da se ne bi gubilo vreme, kao i da ne oborite naglo pritisak ako sami uzmete lekove, što takođe može imati posledice. Česta greška je korišćenje terapije lekovima "po potrebi", odnosno tek kada se izmeri ili oseti povišen krvni pritisak ili uzimanje lekova bez konsultacija sa lekarom (u praksi je često uzimanje lekova od komšija, članova porodice i dr.).

Ukoliko se lečite od povišenog krvnog pritiska i izmerili ste povećanu vrednost, ali nemate simptome, možete vanredno uzeti terapiju koju inače koristite. Ukoliko je blizu vreme kada obično uzimate terapiju, možete sačekati do tada i uzeti redovnu terapiju. Ako posle 1h nije došlo do snižavanja vrednosti krvnog pritiska, najbolje je da pozovete Hitnu pomoć ili se sami odvezete u ambulantu Hitne pomoći ili Urgentni centar.

Ukoliko ste već pozvali Hitnu pomoć, najbolje bi bilo da ne uzimate nikakvu terapiju dok ne stigne lekar.

 

Hipertenzija je oboljenje koje se ranom detekcijom stavlja pod kontrolu i to na jednostavan način – blagim promenama u načinu života, fizičkom aktivnošću i ishranom. Ukoliko se bolest zapusti i koriste se lekovi, najvažnija je redovna kontrola i praćenje rezultata terapije zajedno sa svojim lekarom. Nekada je potrebno i da se promeni više različitih lekova i doza da biste dobili za vas odgovarajuću terapiju, ali je i u tom slučaju najvažnija vaša upornost, disciplina i posvećenost rešavanju problema hipertenzije.